Trideset prvi maj

Postoje datumi koji se ne zaboravljaju i postoje mirisi koji vraćaju uspomene. Što je više takvih datuma i takvih mirisa to smo bogatiji. Neki su toliko vredni da ih se treba uvek sećati.

__________________________________________________________________________________________

Bio bi to lep dan. Sunčan i ne mnogo topao. Pravi majski. Uz dašak beogradske košave, tek toliko da pramičci kose izvučeni iz neobavezne punđe lepšaju oko mog lica. Bio bi radni dan. Kada su svi, zauzeti svojim obavezama, dan ostavili samo nama.

Došao bi tog jutra iz Požege. Iako umoran od duge vožnje veseo i nasmejan pojavio bi se na vratima mog devojačkog malog vračarskog stana. 

Skupili bismo se tu, nas desetak, samo nas dvoje i naši najbliži. Popili koju (neko limunadu, neko nešto žestoko) da se opustimo i nazdravili životu. 

Tu oko podneva poslednji put bismo se poljubili kao momak i devojka. On bi čekao u dvorištu sa fotografima. Ja bih obukla haljinu, svedenu, dugu, sa golim leđima. Punđu bih malo rastresla, izvukla još koji pramičak i sama stavila (prvi put u životu) veštačke trepavice. Na uši moje najdraže roze minđuše u obliku cvetića, poklon od mame. Mama bi dodala final touch, par grančica gipsofile u kosu, radi romantike. Obula bih najudobnije sandale, jarko roze sa narandžastim detaljem, koje se ne slažu ni sa čim. A zar je bitno? I onako se ne vide.

On bi stajao ispred vrata, elegantan, u beloj košulji i plavom odelu. Crn. Već bi ga uhvatilo prvo prolećno sunce. Ne postoji čovek koji brže pocrni od njega. Oduvek sam bila ljubomorna. Ne bi se obrijao, da deluje opušteno. Ja bih bila srećna. Volim njegovu bradu.

Gosti bi već čekali ispred Hrama Svetog Save. Niko suvišan. Nijedna tetka, strina, ujna. Samo mi. Nas dvoje, najbolji prijatelji i najuža porodica. Na prste ruku da nas izbrojiš.

Nas dvoje bismo se uhvatili za ruke i sinhronizovanim korakom ušli u crkvu. Sunce bi se probijalo kroz vitraže. On bi mi stiskao ruku i bacao pogled ka meni uz osmeh. A on je čovek koji se ne smeje mnogo. Sveštenik bi pročitao odlomke iz Jevanđelja, potvrdno bismo odgovorili na postavljena pitanja, a kuma bi nam stavila prstenje na oznojene prste. A onda bi me poljubio, prvi put sa novom ulogom u mom životu. Pogledala bih svoje najdraže. Suza bi krenula, ali bih uspela da je zaustavim pre nego se sjuri niz obraz.

Ručali bismo u Skadarliji. Uz tihe zvuke starogradske muzike. Bez buke i galame, bez tandrbala, bez razbijenih čaša. Samo mi i naši najmiliji. U mirnoj Skadarliji dok Beograd oko nas vri.

U sumrak, iako smo postali porodica, svako bi morao na svoju stranu. Glupi poslovi. Ujutru bih se probudila sama u krevetu, ali srećna vrtela prsten na domalom prstu desne ruke.

Nakon par dana ponovili bismo sve. Sa malo manje uzbuđenja, ali sa više dragih ljudi i uz mnogo dobre muzike. Ovoga puta slavili bismo na Zlatiboru, tačno preko puta kuće u kojoj sam često boravila kao dete, uz stazu na kojoj sam prvi put stala na skije. Ovoga puta bila bi tu i jedna fina teta, matičarka.

Sačekali bismo da sunce iskosi svoje zrake dovoljno da na terasi hotela napravi hladovinu i držeći se čvrsto za ruke izašli bismo napolje. Ovoga puta već iskusni, tu u mirisu borovine, samouvereno bismo još jednom odgovorili potvrdno. Ja bih rekla da uzimam prezime Ristovski, na šta bi on razvukao široki osmeh. Onda bih čvrsto zagrlila tatu i brzo ga pustila čim bih videla kako mu se oči cakle. Preventive radi, da šminka ne bi otišla u peršun.

Otplesali bismo onaj čuveni prvi ples, a ja bih potom otplesala i sa tatom uz neku starogradsku (jednu od njegovih omiljenih).

Zvezde bi te večeri sijale kao nikada pre. Borovi bi mirisali kao nikada pre. Svi bi bili veseli i pijani. Grlili bi se i ljubili. 

Nas dvoje bismo bili najsrećniji ikada. Smejali bi se, igrali, skakali, kraičkom oka stalno pratili. Ja ne bih spuštala ruke, pevala bih iz sveg glasa, a on bi se smejao i ispijao svoj viski.

Uveče bismo se nekako dočepali hotelske sobe i zagrljeni utonuli u san.

Sutrašnji dan bismo proveli zajedno. Prijatelji, porodica i mi. Otvarali poklone i smejali se ostavljenim porukama i uz to smazali ostatke torte. A onda bismo se ponovo razišli, svako svojim putem. 

Tek posle nekoliko meseci pozvao bi me i rekao: ''Dolazim!'' Konačno! 

I posle četiri meseca, jednog ponedeljka, probudili bismo se u velikom krevetu u mom malom vračarskom stanu. Svako na svojoj strani. Skuvala bih nam kafu, sebi nes, a njemu espreso. Svako bi otišao na svoj posao. Predveče bismo zajedno večerali i prepričavali dan, njemu prvi na novom poslu, meni već uobičajeni. Možda bismo prošetali ili popili kafu u obližnjem kafiliću, a onda se opet ušuškali u toplu posteljinu velikog kreveta u našem malom vračarskom stanu. 

__________________________________________________________________________________________

I tako svaki dan. I tako i danas. Baš kao svaki bračni par.

         

             

#tb to High School

Mnogo poznatih romana svetske književnosti adaptirano je i preneto na filmsko platno. Neki bolje, neki lošije (po mišljenjima kritičara). Neki toliko dobro da su nadmašili slavu romana od kojih su nastali. Što naravno ne znači da su ta književna dela manje dobra. Znači da su oba dela vrhunska i vredna pažnje.

Mišljenja sam da zbog digitalne ere u kojoj živimo većina ljudi radije pribegava filmskim verzijama slavnih romana, te da zbog toga često slava filmskog ostvarenja ume da 'zaseni' književno delo od kog je nastalo.

Nikada se nisam bavila kritikom i mišljenja sam da su književnost i film dve potpuno različite umetnosti, te da se svaka doživljava na poseban način i da ih ne treba porediti. Filmovi nastali kao adaptacije književnih dela prikazuju režiserovu slobodnu interpretaciju, odnosno sve ono što knjiga daje mogućnost čitaocu da sam zamisli. Te da te dve stvari treba doživljavati samostalno, prepustiti se i uživati u svakoj ponaosob.

Tolstojevu Anu Karenjinu sam čitala kao srednjoškolka i ništa bolje od jedne srednjoškolke je razumela, odnosno ne razumela. Zato sam sa velikom radošću pojurila u bioskop čim sam saznala da se daje najnovija filmska verzija ovog romana. Bilo ih je i ranije, ali ova se izdvaja jer je u pitanju ruska verzija priče o beskrajnoj i tragičnoj ljubavi, ispričana iz muškog ugla, priča koja prikazuje sjaj i raskoš carske Rusije, ali i društvene odnose tokom XIX veka.

Mislim da mnogi nisu pročitali roman, ili bar ne do kraja, ali svi znaju da je u pitanju luda i tragična ljubav zbog koje se Ana bacila pod voz. Takođe verujem i da većina nas koji smo ga pročitali kao lektiru nismo bili dovoljno zreli da ga razumemo. Zato neću pisati o radnji filma već ču vam samo reći da požurite sa gledanjem.

Iskoristite ove hladne dane i umesto večeri uz televiziju priuštite sebi malo uživanja ispred bioskopskog platna. Pre svega izaberite bioskopsku salu koja ima udobna sedišta jer film traje gotovo dva i po sata. Radnja će vas držati budnim, ne brinite, ali obavezno zadovoljite sve potrebe pre početka filma jer vam neće dozvoliti odsustvo ni na par minuta. Kupite kokice ili naćose, uvalite se u sedište i prepustite.

Uživaćete. U svim segmentima filma. U kameri, efektima, muzici, scenografiji, raskošnim kostimima, bogatstvu carske Rusije, u lepim glumcima i dobroj glumi. Anu ćete mrzeti i voleti na smenu, nerviraće vas, ali na kraju, mislim da ćete je razumeti. Ja jesam.

Kao srednjoškolka, bez imalo životnog iskustva, osuđivala sam je. Sada shvatam da sam grešila. Bila je čudna žena. Koja nije bila stvorena za vreme u kom je živela. Prkosna, impulsivna, iskrena. Žena koju nije bilo lako voleti. Žena koja je spremna da umre zbog ljubavi. A da li je to zaista uradila, reditelj ne kaže eksplicitno, već naprotiv, ipak ostavlja gledaocu da sam kreira završnicu na osnovu utiska koji je o njoj stekao tokom filma. 

Žene.

JEDNA SREDA

Sat joj zvoni u 6:15. Potom u 6:20. Zna da ima još par minuta. Zvoni ponovo u 6:30. Skače iz kreveta istog časa. Umiva se, macka lice raznim kremicama za hidrataciju, za područje oko očiju. Ne sme da dozvoli tom zlu od bora da okupiraju njeno lice, ne još. Gleda se u ogledalu, previše se mršti na poslu, već su se pojavile tu na člu. 6:45 – cedi limun i sipa ga u čašu sa toplom vodom, kažu da čini čudo za organizam. Stavlja džezvu na ringlu i dok provri voda oblači kombinaciju koji je sinić smislila. Ali ne i pripremila. Opet je besna jer voda kipi, a ona se još nije obukla. Nikako da uskladi tajming. Mućka instant kafu i dok se ona hladi sprema doručak. Semenke, pahiljice i dosta povrća. Dok doručkuje gleda jutarnji program, čeka vremensku prognozu. Pošto je shvatila da nije omanula sa garderobom i da ne mora da se presvlači, pušta omiljenu playlistu i odlazi u kupatilo. Već je 7:00. Pod šminkom, savršenog tena i sa tonom maskare koja naglašava njene duge trepavice, obučena elegantno, ali udobno za terenski posao izlazi iz kuće u 7:30. Lupka potpeticama dok trči na posao jer ponovo kasni. Iako živi svega 10 minuta od posla. Kao i svakog jutra, donosi odluku.

Od sutra više neće da kasni! Ustajaće ranije i pripremati garderobu uveče. A mogla bi i manje da se nervira na poslu, bore su se već pojavile.

____________________________________________________________________________________________

JEDNA SUBOTA

Sat ponovo zvoni u 6:15. Ali drugim tonom. Nije njen. Gura ga da ustane, da joj ostavi ceo krevet za baškarenje. Nastavlja da spava u položaju zvezde. Zaslužila je da se konačno odmori. Ustaje kasnije. Proteže se, mazi se sa jastukom, miriše tragove njegovog parfena. Smeje se. Uzima telefon, pušta trenutno omiljenu pesmu, voajeriše po društvenom životu svojih virtuelnih prijatelja, čita novine (koje je rešila da ne čita radnim danima jer joj je dosta loših vesti). Odgovara na zaostale poruke. Zove mamu i tatu. Ustaje konačno, otvara prozor, pušta svež vazduh u sobu i diše punim plućima. Kuva kafu i sprema lagani doručak jer se čuva za ručak sa njim. U spavaćici, sa punđom na sred glave i bubuljicom na levom obrazu. Pojačava muziku i peva glasno dok čisti i rasprema haos koji su prethodnih dana napravili. Tušira se. Presvlači. Menja 1000-tu kombinaciju. Mora da mu bude lepa (iako su već gotovo 10 godina zajedno i zna svaki komad njenog garderobera). Da je tu zapitkivala bi ga koja je najbolja. Pozira. Šminka se. Zvoni telefon. Stigao je. Izleće iz kuće. Treperi. Preskače pesak ispred gradilišta pored.

Od sutra će mu češće govoriti da ga voli.

____________________________________________________________________________________________

• Ma vidi ti te žene kako su opasne, sve su našle momke po belom svetu i dovele ih ovamo, u Srbiju, u Beograd.
• Čekaj, ali zar nisi i ti? Do duše imala si lakši zadatak, distancu od svega 80km :D Gospodin M. je više ovde nego u svom gradu, čak su mu i gotovo svi poslovi ovde.
• Pa i ti :D Čovek je zbog tebe napustio državni posao i došao u Beograd!
• Što se ispostavilo kao najbolja životna odluka! (rekoše istovremeno)
• Posle toga što je oženio mene!

           Nasmejaše se grohotom.

Dugo se nisu videle. Ne stižu zbog obaveza. A topli oktobarski dan kao stvoren za kafenisanje u bašti. Pričale su o životu. O ljudima. O ženama koje se tretiraju kao ''slabiji'' pol, a zapravo su snažnije od bilo kog gorostasa. Njihova snaga nije fizička. Možda nemaju mišiće, ali imaju neverovatnu upornost, istrajnost, hrabrost, ali i nežnost, razumevanje.

____________________________________________________________________________________________

I tako iz nedelje u nedelju, iza jutarnjih rutina, običnog kafenisanja, iza strogog inspektorskog lica ili lica zaljubljene šiparice, čuči žena. Jednostavna, obična, žena. Koja ima svoje muke i vodi unutrašnje borbe. Žena prijatelj. Podrška. Kritičar. Slušalac. Hetoj. Stena. Velika žena u pantalonama broj 34.

Žena duge plave kose i plavih očiju, skrivenih iza dugih trepavica, obučena po poslednjoj modi. Na poslu stroga i kruta. Žena koja se rasplače na najveću glupost i u isto vreme žena koja izdivlja na bahatog vozača koji je njenoj jačoj polovini stao na parking mesto. Žena koja napravi maketu kuće i koja se iseče dok ljušti jabuku.

Mi žene umemo da budemo dame, princeze, ali i aždaje, veštice, drkoši; napućene seksi mačke i najobičnije devojke iz susedstva. Mi žene možemo od najobičnije situacije da napravimo dramu i od sumorne nedelje praznik. Da odobravajuće klimamo glavom na notornu glupost i uradimo skroz suprotno. Da praštamo, ali da nikada ne zaboravimo. Da se foliramo, da flertujemo, ali da neizmerno volimo. Žene mogu da urade šta hoće (same ili uz pomoć). Hrabre da odgovore na izazove života. Veruju u sopstvene stavove i sopstvenu sliku sveta. Iskrene i snažne.

Bez obzira na konfekcijskli broj, na boju kože, jezik, sve smo mi žene. Nežne i jake u isto vreme. I bez nas svet ne može. I zato nas vole.

A ove redove piše žena koja je pored toga i: supruga, ćerka, sestra, tetka, ujna, inspektorka, arhtekta, dizajner, kolega, ortak, prijatelj... 

Život.

Postoje ti neki trenuci na koje zaboravimo ili ih možda samo potisnemo i o njima ne govorimo kako bismo ih sačuvali za sebe. Možda je to sebično. Zato je ovodanašnji post, nakon prelistanih par fotografija, nastao kao posledica želje da ipak podelim sa svima uspomenu, a da svoje drugarice podsetim na jedno divno provedeno popodne.

Pre nešto više od dve godine rekla sam ''Da'' Ivanu, sa kojim sam prethodno provela divnih 7 godina. Kako sam čin venčanja na neki način predstavlja novo poglavlje životne knjige, iako smo Ivan i ja proveli puno godina zajedno i znali da se ništa bitno neće promeniti u našem odnosu, kao ni odnosu prema drugima, sama pomisao na to da više nisi g-đica već g-đa, da nisi nečija devojka već supruga, da ste sada ves dvoje porodica, probudila je u meni želju da se na neki način 'oprostim' od devojačkog života.

Nisam tip osobe koji voli da lumpuje po klubovima i strašan sam cinik kada su u pitanju devojačke večeri, posebno one uniformisane, te nisam želela ništa od toga. Više sam za neko opušteno podnevno druženje u društvu dragih ljudi. Tako je i bilo.

Sve se odigralo jedne sunčane majske subote kraj Save. Rekla sam da ne volim uniformisane zabave, ali smo ipak odlučile da tog dana sve imamo nešto zajedničko – šešir. Bili su tu i baloni kao znak da se nešto slavi, ali ništa više. Samo mi. Samo nas pet. Družile se, čavrljale, smejale i pomalo fotkale.

Tog majskog popodneva sve je bilo divno, ali život je čudan, sa nekim ljudima vas zbliži, a od nekih vas udalji. Da sam tog majskog dana znala da ću se od jedne od njih ovoliko udaljiti, verovatno bih neke stvari uradila drugačije. No, to su nam valjda sve životne lekcije.

Zato i pišem ove redove, da vas podsetim na to da ne tugujete kada vam se u životu dešavaju stvari koje vam prolivaju suze, kada ljudi odlaze, jer svi su oni bili tu sa razlogom. Da bismo nešto naučili. Možda neke druge, koji ostaju, više cenili.

Skoro mi je kuma poslala tekst o prijateljstvu. Obe se nismo složile sa navodima, ali me je isti naveo na razmišljanje. Mislim da ljudi različito shvataju pojam prijateljstva, te da bi ono opstalo, mišljenja sam da, ta shvatanja moraju do nekle da se podudaraju. Ako ipak do toga ne dođe, pokušajte da razumete zašto, možda vi niste u pravu.

Kako god bilo, ja sam naučila lekciju i posle svega mogu da kažem samo: Devojke, puno vas volim i hvala vam za divno majsko popodne. Hvala vama koje ste u mom životu više od decenije, hvala i njoj koja više nije, hvala što si bila dobar deo njega i što si me naučila mnogo tome, čak i samim odlaskom.

Nemoj toliko da se smeješ, plakaćeš

Posle duže pauze evo me opet. Zašto nisam dugo pisala? Ne znam ni sama. Zapravo, pisala sam, ali nešto mi nije dozvoljavalo da to objavim. Verujem, zato što nije bilo dovoljno dobro. 

Sigurno vam se nekada desilo da krenete nešto da zapisujete i olovka prestane da radi. E to vam univerzum govori da to što ste pisali i nije zapravo toliko važno i da vam verovatno nikada neće zatrebati. Tako mislim da ni svi postovi zapisani u mojoj svešćici nisu ni trebali da ugledaju svetlost dana. Bar ne još uvek.

Svakog dana slušam ljude koji su nezadovoljni svojim životima, svi iz različitih razloga. Jedni mnogo rade, drugi ne mogu da pronađu posao. Jedni jedva sastavljaju kraj s krajem dok druge muči gde bi danas mogli na ručak. Jedni imaju ljubavne probleme, drugi zdravstvene. Zapravo, svi imamo NEKE probleme. Veće ili manje. Ja moje velike kao kuća. I svi samo o njima pričamo, a zaboravimo na one koje smo prvazišli i ne primećujemo koliko smo jači posle njih postali.

A to je suština. Koliko si 'gore', toliko si 'dole'. A da bi bio dobar gore, moraš da naučiš kako je biti dole. Život je pun iskušenja i sve situacije kroz koje prolazimo su tu sa razlogom. Jer iz njih ćemo sigurno izvući neku pouku. Težak posao radimo da bismo postali ekspert i za par godina bili sjajan šef; ne možemo da nađemo aranžman za letovanje na željenoj destinaciji jer će za par dana izleteti last minute za hotel sa pet zvezdica na nekom drugom mestu, a baš u tom periodu na našoj željenoj destinaciji će tutnjati oluja; šef nas je zadržao na poslu nesvestan da ćemo mu kasnije biti zahvalni što smo izbegli neviđenu gužvu u saobraćaju. 

Neki bi to nazvali 'kosmičkom pravdom'. Kako god ga zvali suština je ista - sve se u životu dešava sa razlogom i sve se u životu dešava baš onda kada treba.

Juče sam se smejala ko luda i najednom mi je kroz glavu prošla mamina čuvena rečenica 'Nemoj toliko da se smeješ, otplakaćeš'. Tog trenutka prestala sam da učestvujem u veoma neozbiljnoj konverzaciji koja se vodila i kroz glavu, na kratko,  provrtela film unazad. Mama je toliko bila u pravu. Život je jedan veliki kantar i koliko staviš sa jedne strane, toliko mora da bude i sa druge. Zato moramo da naučimo da budemo srećni i onda kada doživimo poraz. Jer ne možemo celog života biti najbolji u svemu. Jednom će se sigurno pojaviti neko ko to nešto radi bolje od nas. I što pre to shvatimo, poraze ćemo podnositi lakše i iz njih izlaziti bolji i vredniji.

Kada odrastate u maloj sredini, kao ja, nije toliko teško biti prvi u vrsti, najbolji iz matematike, prvi na prijemnom, najbrži na krosu. Ali onda dođete među druge ljude, u veću sredinu, gde su deca viša, gde postoji genije koji zadatak iz matematike reši duplo brže od vas. 

Ne znam kada sam to shvatila, ne znam ni da li sam u potpunosti prihvatila, ali da na taj način razmišljam naveli su me skorašnji događaji čijim ishodom, čik pogodite, malo je reći, nisam bila zadovoljna. Mislim da sam konačno, nakon ovih događaja, naučila da prihvatim neuspeh, da kažem ne i počela više da cenim sebe. I sada, sa ove tačke gledišta, mogu da kažem da sam srećna što sam bila poražena. Jer u stvari mislim da nisam uopšte. Mislim da sam mnogo više dobila. Dopustila sam sebi da uživam u životu i da dišem punim plućima. Ne moram više da se dokazujem jer znam šta sve mogu. I to što nisam uspela, sada shvatam da je dobro, jer nisam još uvek spremna za toliku odgovornost, imam još dosta toga da naučim, možda mi ne fali stručnog, ali životnog iskustva svakako, a do tada da uživam u životu.

Ne vuče svaki neuspeh na dole. Neki vas možda zavrti i gurne munjevito ka gore, ali u drugom pravcu.

Živele pobede, živeli i porazi ;)

P.S. Ja sam umesto pobede dobila putovanje, a vi? 

(Ne)volem

Ovo je priča koji vrlo rado pričam, ali to nije priča o Boži zvanom Pub. Mada, oni imaju dosta toga zajeničkog. Jedni ih hvale, drugi žale, a treći... ali svi se slažu da danas nema takvih.

Mislim da Vam je jasno ko je glavni akter ove priče. Ali ovo nije priča ni o njemu. Ovo je priča o ljudima.

Jednom smo se čak i 'podžapali' zbog njega. Da, zbog Balaševića. A ja mu sada tražim da me vodi na koncert. Čuj! Pa i dalje ga zove 'panonski govnar', mada ne onako ostrašćeno kao tada, više u šali. I dalje ga ne voli. Mnogi ga ne vole. I imaju pravo na to. Svako ima pravo da voli i ne voli. Samo ne treba mrzeti. I baš me briga, ne mora nikada da ga zavoli. Oko toga više ne raspravljamo. Ja, recimo, ne volim Cecu. Mogla bih satima da obrazlažem zašto. Ali čemu? Bolje da vam pišem zašto volim Đoleta.

A volim ga zato što sam odrasla uz njega. Zato što mi je tata usadio ljubav prema lalama. Zato što je nemerljiv osećaj sreće dok sa njim šetamo ulicama Novog Sada, a on uzbuđeno objašnjava šta se gde nalazilo pre trideset godina, koja kafana se kako zvala, gde se izlazilo, a gde najbolje jelo i pilo. Živeo je tu, proveo svoje najbolje godine, zna ga kao svoj džep. Volim Đoleta zato što smo njegovu kasetu znali da prevrnemo i po 20 puta do mora i nazad. Zato što sam ga kao klinka slušala u Užičkoj hali i posle koncerta na svako zvono na vratima trčala da vidim da li je poštar doneo autogram koji mi je te večeri obećao 'jedan čika iz benda' (kom sam inače na poleđini karte napisala adresu). Nikad ga nisam dobila. Ali sam mu oprostila. I zato što sam za 12. rođendan od društva dobila kasetu tada najpopularnijeg benda, a ja otrčala da je zamenim za Đoletove Devedesete. Možda tada nisam potpuno razumela o čemu je u njima govorio, ali zbog njih moja sestra do danas ostade 'geda glupeda' (od milošte naravno). Zato se o Balaševiću u našoj (Ivanovoj i mojoj) kući više ne raspravlja.

Ali nije stvar u tome voleti ga ili ne, već razumeti ga. Oni koji ga ne razumeju nisu nikada istinski voleli, nikada se iz srca smejali. Nisu nikada obožavali i nikada patili. Nikada ostali sami samcijati. Oni ne vole tuđi uspeh. Oni osuđuju sve koji ne misle isto. Mrze različitosti i vole nasilje. I nije to zbog Balaševića, to je zbog njih. Jer oni su takvi. A takvi ne vole Balaševića.

Zato i pišem ove redove. Ne zbog Balaševića. Zbog toga što svakog dana gledam kako je takvih sve više i kako svakog dana kao društvo potanjamo sve dublje u moralnom okeanu.

A ja sam naučena da volim. Da se starijima obraćam sa Vi, da komšiji kažem 'dobar dan'. Da ne lažem i da ne mrzim. Ja sam odrasla uz Diznijeve bajke, uz Pepeljugu i Snežanu koje su me naučile da je ljubav pokretač svega. Mene su odgajile Mira, Vera i Nada i jedan supermen i njegova mama. A da život ipak nije bajka, e to me je naučio on. Iako ne voli Balaševića. Zato on nije jedan od ovih gore. I zato ga volim. I ne moramo da se slažemo oko svega, niti da volimo iste stvari, već samo da naučimo to da poštujemo.  

Belgrade roofs

''Beograd je opet ogrejalo sunce, jer niko drugi nije hteo'' kaže Duško Radović. Dobro jutro!

Još je lepše uz pogled na Beograd. Neko bi rekao haotičan. Meni nekako zanimljiv. Mogla bih da sedim pored prozora i posmatram ga satima. Često kažem da je džungla. Ali naša džungla, kroz koju smo naučili da se probijamo i da se u njoj snalazimo.

Imam tu mogućnost da ga posmatram sa visine. Vidim samo krovove. Deluje miran i tih, a ispod tih krovova krije život starice koja je pregrmela ratove, čije izborano lice ne može da sakrije ushićenje dok prolazi među tezgama Kalenić pijace. Čuje se graja do mog prozora. Osećam i miris tek ispržene kafe u obližnjoj pržionici. E ta pijaca je tek posebna priča. I zavređuje mnogo duži tekst, ali otom potom. Moram da priznam da najviše volim pogled na Hram Svetog Save. Ima nešto posebno u toj građevini. Ali da se vratim na krovove. Ispod tih krovova plače tek rođena beba, još nesvesna iskušenja koja je čekaju; petnaestogodišnjakinja stavlja maskaru i žuri u školu, jer (jelte) sada su osmaci najstariji u školi, maskara je dopuštena. Ispod tih krovova mnogi još spavaju, neki se tek bude, neki izleću iz svojih stanova jer kasne na posao, a neki se tek vraćaju. Možda i iz provoda. Jer ovaj grad je sve samo ne miran i tih. 

Između tih krovova trube automobili, šniraju trole. Počeo je čuveni jutarnji špic. Mada, ako mene pitate, u Beogradu je uvek špic. Dobro, sem par vikenda u avgustu. Svi negde žure. A i da krenu sat vremena ranije opet bi kasnili. Tako smo valjda sazdani.

Posmatram Beograd odozgo, nije fotogeničan, ma koliko vešto bio uslikan. Ali nije ni čudo, toliko puta je bio rušen i toliko puta iznova građen. I  svako novi ko ga je gradio ugradio je u njega nešto svoje. Zato danas ponosno, sve jedan do drugog, stoje krovovi iz 30-tih, 50-tih, 80-tih, dvehiljaditih. Neki su viši (uglavno oni noviji, posleratni), a neki niži. Crveni, beli, sivi. Neki su patinirali, neki potamneli od vremena. Neki su pretvoreni u prave male bašte, nečiji raj. Neki služe kao skriveno mesto za zaljubljene. Za žurke, ali i za sunčanje. A neke su videli samo oni koji su leteli nad Beogradom. Svaki drugačiji, a svi zajedno, ovako obasjani jutarnjim suncem kroz oblake... pa nekako šarmantni. Beogradski krovovi, iznad kojih je nebo visoko i promenljivo, ali uvek lepo.