Postoje datumi koji se ne zaboravljaju i postoje mirisi koji vraćaju uspomene. Što je više takvih datuma i takvih mirisa to smo bogatiji. Neki su toliko vredni da ih se treba uvek sećati.
__________________________________________________________________________________________
Bio bi to lep dan. Sunčan i ne mnogo topao. Pravi majski. Uz dašak beogradske košave, tek toliko da pramičci kose izvučeni iz neobavezne punđe lepšaju oko mog lica. Bio bi radni dan. Kada su svi, zauzeti svojim obavezama, dan ostavili samo nama.
Došao bi tog jutra iz Požege. Iako umoran od duge vožnje veseo i nasmejan pojavio bi se na vratima mog devojačkog malog vračarskog stana.
Skupili bismo se tu, nas desetak, samo nas dvoje i naši najbliži. Popili koju (neko limunadu, neko nešto žestoko) da se opustimo i nazdravili životu.
Tu oko podneva poslednji put bismo se poljubili kao momak i devojka. On bi čekao u dvorištu sa fotografima. Ja bih obukla haljinu, svedenu, dugu, sa golim leđima. Punđu bih malo rastresla, izvukla još koji pramičak i sama stavila (prvi put u životu) veštačke trepavice. Na uši moje najdraže roze minđuše u obliku cvetića, poklon od mame. Mama bi dodala final touch, par grančica gipsofile u kosu, radi romantike. Obula bih najudobnije sandale, jarko roze sa narandžastim detaljem, koje se ne slažu ni sa čim. A zar je bitno? I onako se ne vide.
On bi stajao ispred vrata, elegantan, u beloj košulji i plavom odelu. Crn. Već bi ga uhvatilo prvo prolećno sunce. Ne postoji čovek koji brže pocrni od njega. Oduvek sam bila ljubomorna. Ne bi se obrijao, da deluje opušteno. Ja bih bila srećna. Volim njegovu bradu.
Gosti bi već čekali ispred Hrama Svetog Save. Niko suvišan. Nijedna tetka, strina, ujna. Samo mi. Nas dvoje, najbolji prijatelji i najuža porodica. Na prste ruku da nas izbrojiš.
Nas dvoje bismo se uhvatili za ruke i sinhronizovanim korakom ušli u crkvu. Sunce bi se probijalo kroz vitraže. On bi mi stiskao ruku i bacao pogled ka meni uz osmeh. A on je čovek koji se ne smeje mnogo. Sveštenik bi pročitao odlomke iz Jevanđelja, potvrdno bismo odgovorili na postavljena pitanja, a kuma bi nam stavila prstenje na oznojene prste. A onda bi me poljubio, prvi put sa novom ulogom u mom životu. Pogledala bih svoje najdraže. Suza bi krenula, ali bih uspela da je zaustavim pre nego se sjuri niz obraz.
Ručali bismo u Skadarliji. Uz tihe zvuke starogradske muzike. Bez buke i galame, bez tandrbala, bez razbijenih čaša. Samo mi i naši najmiliji. U mirnoj Skadarliji dok Beograd oko nas vri.
U sumrak, iako smo postali porodica, svako bi morao na svoju stranu. Glupi poslovi. Ujutru bih se probudila sama u krevetu, ali srećna vrtela prsten na domalom prstu desne ruke.
Nakon par dana ponovili bismo sve. Sa malo manje uzbuđenja, ali sa više dragih ljudi i uz mnogo dobre muzike. Ovoga puta slavili bismo na Zlatiboru, tačno preko puta kuće u kojoj sam često boravila kao dete, uz stazu na kojoj sam prvi put stala na skije. Ovoga puta bila bi tu i jedna fina teta, matičarka.
Sačekali bismo da sunce iskosi svoje zrake dovoljno da na terasi hotela napravi hladovinu i držeći se čvrsto za ruke izašli bismo napolje. Ovoga puta već iskusni, tu u mirisu borovine, samouvereno bismo još jednom odgovorili potvrdno. Ja bih rekla da uzimam prezime Ristovski, na šta bi on razvukao široki osmeh. Onda bih čvrsto zagrlila tatu i brzo ga pustila čim bih videla kako mu se oči cakle. Preventive radi, da šminka ne bi otišla u peršun.
Otplesali bismo onaj čuveni prvi ples, a ja bih potom otplesala i sa tatom uz neku starogradsku (jednu od njegovih omiljenih).
Zvezde bi te večeri sijale kao nikada pre. Borovi bi mirisali kao nikada pre. Svi bi bili veseli i pijani. Grlili bi se i ljubili.
Nas dvoje bismo bili najsrećniji ikada. Smejali bi se, igrali, skakali, kraičkom oka stalno pratili. Ja ne bih spuštala ruke, pevala bih iz sveg glasa, a on bi se smejao i ispijao svoj viski.
Uveče bismo se nekako dočepali hotelske sobe i zagrljeni utonuli u san.
Sutrašnji dan bismo proveli zajedno. Prijatelji, porodica i mi. Otvarali poklone i smejali se ostavljenim porukama i uz to smazali ostatke torte. A onda bismo se ponovo razišli, svako svojim putem.
Tek posle nekoliko meseci pozvao bi me i rekao: ''Dolazim!'' Konačno!
I posle četiri meseca, jednog ponedeljka, probudili bismo se u velikom krevetu u mom malom vračarskom stanu. Svako na svojoj strani. Skuvala bih nam kafu, sebi nes, a njemu espreso. Svako bi otišao na svoj posao. Predveče bismo zajedno večerali i prepričavali dan, njemu prvi na novom poslu, meni već uobičajeni. Možda bismo prošetali ili popili kafu u obližnjem kafiliću, a onda se opet ušuškali u toplu posteljinu velikog kreveta u našem malom vračarskom stanu.
__________________________________________________________________________________________
I tako svaki dan. I tako i danas. Baš kao svaki bračni par.
