Hello Autumn

Već neko vreme želim da se upustim u blogerske vode. Iako mi se dosta toga mota po glavi već danima nikako nisam uspevala da pronađem adekvatnu priču za prvi post. A onda sam nakon proteklog vikenda shvatila da je definitivno imam.

Ako biste me pitali koje mi je omiljeno godišnje doba rekla bih sva sem jeseni. Zapravo toliko grešim jer sunčani jesenji dan može da bude lepši od bilo kog letnjeg. 

Zalazak sunca koje se probija kroz već delom požutele krošnje i toplo predvečerje. Leto je još tu, ne da se. U dvorištu kotlić. Krčka se pasulj. Onaj pravi domaći, sa rebarcima. Miriše cela ulica. 

Dan je još lepši kada se u tom istom dvorištu, na obali Tamiša, oko kotlića, obasjana suncem koje više ne prži već fino greje skupi rodbina rasuta po belom svetu. Rodbina koja jednom godišnje dođe da obiđe imanje i koja se baš tog sunčanog prvog oktobarskog dana skupila.

Tako se te večeri, oko kotlića punog pasulja dvorište orilo. Toliko se smejalo i pevalo da su komšije garantovano mislile da se nešto slavi. A nije. Pričalo se o starim vremenima. O novim vremenima. O životu i porodicama. Dotako smo se i politike, ali bez toga danas ne može. ''Stranci'' su se smejali izrazu ''preperirati'' ali od alkohola, ispričalo se mnogo viceva i dogodovština iz mladosti. Podelili smo se na ''pivadžije'', ''vinadžije'' i ''rakijdžije'' i na kraju došli do zaključka da, suprotno pesmi koja kaže ''nije život jedna žena'', život jeste jedna žena. 

Jelo se i pilo se. Orilo se od smeha i starogradske mizike. A ništa se nije slavilo, samo se živelo.