Ovo je priča koji vrlo rado pričam, ali to nije priča o Boži zvanom Pub. Mada, oni imaju dosta toga zajeničkog. Jedni ih hvale, drugi žale, a treći... ali svi se slažu da danas nema takvih.
Mislim da Vam je jasno ko je glavni akter ove priče. Ali ovo nije priča ni o njemu. Ovo je priča o ljudima.
Jednom smo se čak i 'podžapali' zbog njega. Da, zbog Balaševića. A ja mu sada tražim da me vodi na koncert. Čuj! Pa i dalje ga zove 'panonski govnar', mada ne onako ostrašćeno kao tada, više u šali. I dalje ga ne voli. Mnogi ga ne vole. I imaju pravo na to. Svako ima pravo da voli i ne voli. Samo ne treba mrzeti. I baš me briga, ne mora nikada da ga zavoli. Oko toga više ne raspravljamo. Ja, recimo, ne volim Cecu. Mogla bih satima da obrazlažem zašto. Ali čemu? Bolje da vam pišem zašto volim Đoleta.
A volim ga zato što sam odrasla uz njega. Zato što mi je tata usadio ljubav prema lalama. Zato što je nemerljiv osećaj sreće dok sa njim šetamo ulicama Novog Sada, a on uzbuđeno objašnjava šta se gde nalazilo pre trideset godina, koja kafana se kako zvala, gde se izlazilo, a gde najbolje jelo i pilo. Živeo je tu, proveo svoje najbolje godine, zna ga kao svoj džep. Volim Đoleta zato što smo njegovu kasetu znali da prevrnemo i po 20 puta do mora i nazad. Zato što sam ga kao klinka slušala u Užičkoj hali i posle koncerta na svako zvono na vratima trčala da vidim da li je poštar doneo autogram koji mi je te večeri obećao 'jedan čika iz benda' (kom sam inače na poleđini karte napisala adresu). Nikad ga nisam dobila. Ali sam mu oprostila. I zato što sam za 12. rođendan od društva dobila kasetu tada najpopularnijeg benda, a ja otrčala da je zamenim za Đoletove Devedesete. Možda tada nisam potpuno razumela o čemu je u njima govorio, ali zbog njih moja sestra do danas ostade 'geda glupeda' (od milošte naravno). Zato se o Balaševiću u našoj (Ivanovoj i mojoj) kući više ne raspravlja.
Ali nije stvar u tome voleti ga ili ne, već razumeti ga. Oni koji ga ne razumeju nisu nikada istinski voleli, nikada se iz srca smejali. Nisu nikada obožavali i nikada patili. Nikada ostali sami samcijati. Oni ne vole tuđi uspeh. Oni osuđuju sve koji ne misle isto. Mrze različitosti i vole nasilje. I nije to zbog Balaševića, to je zbog njih. Jer oni su takvi. A takvi ne vole Balaševića.
Zato i pišem ove redove. Ne zbog Balaševića. Zbog toga što svakog dana gledam kako je takvih sve više i kako svakog dana kao društvo potanjamo sve dublje u moralnom okeanu.
A ja sam naučena da volim. Da se starijima obraćam sa Vi, da komšiji kažem 'dobar dan'. Da ne lažem i da ne mrzim. Ja sam odrasla uz Diznijeve bajke, uz Pepeljugu i Snežanu koje su me naučile da je ljubav pokretač svega. Mene su odgajile Mira, Vera i Nada i jedan supermen i njegova mama. A da život ipak nije bajka, e to me je naučio on. Iako ne voli Balaševića. Zato on nije jedan od ovih gore. I zato ga volim. I ne moramo da se slažemo oko svega, niti da volimo iste stvari, već samo da naučimo to da poštujemo.
