Belgrade roofs

''Beograd je opet ogrejalo sunce, jer niko drugi nije hteo'' kaže Duško Radović. Dobro jutro!

Još je lepše uz pogled na Beograd. Neko bi rekao haotičan. Meni nekako zanimljiv. Mogla bih da sedim pored prozora i posmatram ga satima. Često kažem da je džungla. Ali naša džungla, kroz koju smo naučili da se probijamo i da se u njoj snalazimo.

Imam tu mogućnost da ga posmatram sa visine. Vidim samo krovove. Deluje miran i tih, a ispod tih krovova krije život starice koja je pregrmela ratove, čije izborano lice ne može da sakrije ushićenje dok prolazi među tezgama Kalenić pijace. Čuje se graja do mog prozora. Osećam i miris tek ispržene kafe u obližnjoj pržionici. E ta pijaca je tek posebna priča. I zavređuje mnogo duži tekst, ali otom potom. Moram da priznam da najviše volim pogled na Hram Svetog Save. Ima nešto posebno u toj građevini. Ali da se vratim na krovove. Ispod tih krovova plače tek rođena beba, još nesvesna iskušenja koja je čekaju; petnaestogodišnjakinja stavlja maskaru i žuri u školu, jer (jelte) sada su osmaci najstariji u školi, maskara je dopuštena. Ispod tih krovova mnogi još spavaju, neki se tek bude, neki izleću iz svojih stanova jer kasne na posao, a neki se tek vraćaju. Možda i iz provoda. Jer ovaj grad je sve samo ne miran i tih. 

Između tih krovova trube automobili, šniraju trole. Počeo je čuveni jutarnji špic. Mada, ako mene pitate, u Beogradu je uvek špic. Dobro, sem par vikenda u avgustu. Svi negde žure. A i da krenu sat vremena ranije opet bi kasnili. Tako smo valjda sazdani.

Posmatram Beograd odozgo, nije fotogeničan, ma koliko vešto bio uslikan. Ali nije ni čudo, toliko puta je bio rušen i toliko puta iznova građen. I  svako novi ko ga je gradio ugradio je u njega nešto svoje. Zato danas ponosno, sve jedan do drugog, stoje krovovi iz 30-tih, 50-tih, 80-tih, dvehiljaditih. Neki su viši (uglavno oni noviji, posleratni), a neki niži. Crveni, beli, sivi. Neki su patinirali, neki potamneli od vremena. Neki su pretvoreni u prave male bašte, nečiji raj. Neki služe kao skriveno mesto za zaljubljene. Za žurke, ali i za sunčanje. A neke su videli samo oni koji su leteli nad Beogradom. Svaki drugačiji, a svi zajedno, ovako obasjani jutarnjim suncem kroz oblake... pa nekako šarmantni. Beogradski krovovi, iznad kojih je nebo visoko i promenljivo, ali uvek lepo.

Hello Autumn

Već neko vreme želim da se upustim u blogerske vode. Iako mi se dosta toga mota po glavi već danima nikako nisam uspevala da pronađem adekvatnu priču za prvi post. A onda sam nakon proteklog vikenda shvatila da je definitivno imam.

Ako biste me pitali koje mi je omiljeno godišnje doba rekla bih sva sem jeseni. Zapravo toliko grešim jer sunčani jesenji dan može da bude lepši od bilo kog letnjeg. 

Zalazak sunca koje se probija kroz već delom požutele krošnje i toplo predvečerje. Leto je još tu, ne da se. U dvorištu kotlić. Krčka se pasulj. Onaj pravi domaći, sa rebarcima. Miriše cela ulica. 

Dan je još lepši kada se u tom istom dvorištu, na obali Tamiša, oko kotlića, obasjana suncem koje više ne prži već fino greje skupi rodbina rasuta po belom svetu. Rodbina koja jednom godišnje dođe da obiđe imanje i koja se baš tog sunčanog prvog oktobarskog dana skupila.

Tako se te večeri, oko kotlića punog pasulja dvorište orilo. Toliko se smejalo i pevalo da su komšije garantovano mislile da se nešto slavi. A nije. Pričalo se o starim vremenima. O novim vremenima. O životu i porodicama. Dotako smo se i politike, ali bez toga danas ne može. ''Stranci'' su se smejali izrazu ''preperirati'' ali od alkohola, ispričalo se mnogo viceva i dogodovština iz mladosti. Podelili smo se na ''pivadžije'', ''vinadžije'' i ''rakijdžije'' i na kraju došli do zaključka da, suprotno pesmi koja kaže ''nije život jedna žena'', život jeste jedna žena. 

Jelo se i pilo se. Orilo se od smeha i starogradske mizike. A ništa se nije slavilo, samo se živelo.