#tb to High School

Mnogo poznatih romana svetske književnosti adaptirano je i preneto na filmsko platno. Neki bolje, neki lošije (po mišljenjima kritičara). Neki toliko dobro da su nadmašili slavu romana od kojih su nastali. Što naravno ne znači da su ta književna dela manje dobra. Znači da su oba dela vrhunska i vredna pažnje.

Mišljenja sam da zbog digitalne ere u kojoj živimo većina ljudi radije pribegava filmskim verzijama slavnih romana, te da zbog toga često slava filmskog ostvarenja ume da 'zaseni' književno delo od kog je nastalo.

Nikada se nisam bavila kritikom i mišljenja sam da su književnost i film dve potpuno različite umetnosti, te da se svaka doživljava na poseban način i da ih ne treba porediti. Filmovi nastali kao adaptacije književnih dela prikazuju režiserovu slobodnu interpretaciju, odnosno sve ono što knjiga daje mogućnost čitaocu da sam zamisli. Te da te dve stvari treba doživljavati samostalno, prepustiti se i uživati u svakoj ponaosob.

Tolstojevu Anu Karenjinu sam čitala kao srednjoškolka i ništa bolje od jedne srednjoškolke je razumela, odnosno ne razumela. Zato sam sa velikom radošću pojurila u bioskop čim sam saznala da se daje najnovija filmska verzija ovog romana. Bilo ih je i ranije, ali ova se izdvaja jer je u pitanju ruska verzija priče o beskrajnoj i tragičnoj ljubavi, ispričana iz muškog ugla, priča koja prikazuje sjaj i raskoš carske Rusije, ali i društvene odnose tokom XIX veka.

Mislim da mnogi nisu pročitali roman, ili bar ne do kraja, ali svi znaju da je u pitanju luda i tragična ljubav zbog koje se Ana bacila pod voz. Takođe verujem i da većina nas koji smo ga pročitali kao lektiru nismo bili dovoljno zreli da ga razumemo. Zato neću pisati o radnji filma već ču vam samo reći da požurite sa gledanjem.

Iskoristite ove hladne dane i umesto večeri uz televiziju priuštite sebi malo uživanja ispred bioskopskog platna. Pre svega izaberite bioskopsku salu koja ima udobna sedišta jer film traje gotovo dva i po sata. Radnja će vas držati budnim, ne brinite, ali obavezno zadovoljite sve potrebe pre početka filma jer vam neće dozvoliti odsustvo ni na par minuta. Kupite kokice ili naćose, uvalite se u sedište i prepustite.

Uživaćete. U svim segmentima filma. U kameri, efektima, muzici, scenografiji, raskošnim kostimima, bogatstvu carske Rusije, u lepim glumcima i dobroj glumi. Anu ćete mrzeti i voleti na smenu, nerviraće vas, ali na kraju, mislim da ćete je razumeti. Ja jesam.

Kao srednjoškolka, bez imalo životnog iskustva, osuđivala sam je. Sada shvatam da sam grešila. Bila je čudna žena. Koja nije bila stvorena za vreme u kom je živela. Prkosna, impulsivna, iskrena. Žena koju nije bilo lako voleti. Žena koja je spremna da umre zbog ljubavi. A da li je to zaista uradila, reditelj ne kaže eksplicitno, već naprotiv, ipak ostavlja gledaocu da sam kreira završnicu na osnovu utiska koji je o njoj stekao tokom filma. 

Žene.

JEDNA SREDA

Sat joj zvoni u 6:15. Potom u 6:20. Zna da ima još par minuta. Zvoni ponovo u 6:30. Skače iz kreveta istog časa. Umiva se, macka lice raznim kremicama za hidrataciju, za područje oko očiju. Ne sme da dozvoli tom zlu od bora da okupiraju njeno lice, ne još. Gleda se u ogledalu, previše se mršti na poslu, već su se pojavile tu na člu. 6:45 – cedi limun i sipa ga u čašu sa toplom vodom, kažu da čini čudo za organizam. Stavlja džezvu na ringlu i dok provri voda oblači kombinaciju koji je sinić smislila. Ali ne i pripremila. Opet je besna jer voda kipi, a ona se još nije obukla. Nikako da uskladi tajming. Mućka instant kafu i dok se ona hladi sprema doručak. Semenke, pahiljice i dosta povrća. Dok doručkuje gleda jutarnji program, čeka vremensku prognozu. Pošto je shvatila da nije omanula sa garderobom i da ne mora da se presvlači, pušta omiljenu playlistu i odlazi u kupatilo. Već je 7:00. Pod šminkom, savršenog tena i sa tonom maskare koja naglašava njene duge trepavice, obučena elegantno, ali udobno za terenski posao izlazi iz kuće u 7:30. Lupka potpeticama dok trči na posao jer ponovo kasni. Iako živi svega 10 minuta od posla. Kao i svakog jutra, donosi odluku.

Od sutra više neće da kasni! Ustajaće ranije i pripremati garderobu uveče. A mogla bi i manje da se nervira na poslu, bore su se već pojavile.

____________________________________________________________________________________________

JEDNA SUBOTA

Sat ponovo zvoni u 6:15. Ali drugim tonom. Nije njen. Gura ga da ustane, da joj ostavi ceo krevet za baškarenje. Nastavlja da spava u položaju zvezde. Zaslužila je da se konačno odmori. Ustaje kasnije. Proteže se, mazi se sa jastukom, miriše tragove njegovog parfena. Smeje se. Uzima telefon, pušta trenutno omiljenu pesmu, voajeriše po društvenom životu svojih virtuelnih prijatelja, čita novine (koje je rešila da ne čita radnim danima jer joj je dosta loših vesti). Odgovara na zaostale poruke. Zove mamu i tatu. Ustaje konačno, otvara prozor, pušta svež vazduh u sobu i diše punim plućima. Kuva kafu i sprema lagani doručak jer se čuva za ručak sa njim. U spavaćici, sa punđom na sred glave i bubuljicom na levom obrazu. Pojačava muziku i peva glasno dok čisti i rasprema haos koji su prethodnih dana napravili. Tušira se. Presvlači. Menja 1000-tu kombinaciju. Mora da mu bude lepa (iako su već gotovo 10 godina zajedno i zna svaki komad njenog garderobera). Da je tu zapitkivala bi ga koja je najbolja. Pozira. Šminka se. Zvoni telefon. Stigao je. Izleće iz kuće. Treperi. Preskače pesak ispred gradilišta pored.

Od sutra će mu češće govoriti da ga voli.

____________________________________________________________________________________________

• Ma vidi ti te žene kako su opasne, sve su našle momke po belom svetu i dovele ih ovamo, u Srbiju, u Beograd.
• Čekaj, ali zar nisi i ti? Do duše imala si lakši zadatak, distancu od svega 80km :D Gospodin M. je više ovde nego u svom gradu, čak su mu i gotovo svi poslovi ovde.
• Pa i ti :D Čovek je zbog tebe napustio državni posao i došao u Beograd!
• Što se ispostavilo kao najbolja životna odluka! (rekoše istovremeno)
• Posle toga što je oženio mene!

           Nasmejaše se grohotom.

Dugo se nisu videle. Ne stižu zbog obaveza. A topli oktobarski dan kao stvoren za kafenisanje u bašti. Pričale su o životu. O ljudima. O ženama koje se tretiraju kao ''slabiji'' pol, a zapravo su snažnije od bilo kog gorostasa. Njihova snaga nije fizička. Možda nemaju mišiće, ali imaju neverovatnu upornost, istrajnost, hrabrost, ali i nežnost, razumevanje.

____________________________________________________________________________________________

I tako iz nedelje u nedelju, iza jutarnjih rutina, običnog kafenisanja, iza strogog inspektorskog lica ili lica zaljubljene šiparice, čuči žena. Jednostavna, obična, žena. Koja ima svoje muke i vodi unutrašnje borbe. Žena prijatelj. Podrška. Kritičar. Slušalac. Hetoj. Stena. Velika žena u pantalonama broj 34.

Žena duge plave kose i plavih očiju, skrivenih iza dugih trepavica, obučena po poslednjoj modi. Na poslu stroga i kruta. Žena koja se rasplače na najveću glupost i u isto vreme žena koja izdivlja na bahatog vozača koji je njenoj jačoj polovini stao na parking mesto. Žena koja napravi maketu kuće i koja se iseče dok ljušti jabuku.

Mi žene umemo da budemo dame, princeze, ali i aždaje, veštice, drkoši; napućene seksi mačke i najobičnije devojke iz susedstva. Mi žene možemo od najobičnije situacije da napravimo dramu i od sumorne nedelje praznik. Da odobravajuće klimamo glavom na notornu glupost i uradimo skroz suprotno. Da praštamo, ali da nikada ne zaboravimo. Da se foliramo, da flertujemo, ali da neizmerno volimo. Žene mogu da urade šta hoće (same ili uz pomoć). Hrabre da odgovore na izazove života. Veruju u sopstvene stavove i sopstvenu sliku sveta. Iskrene i snažne.

Bez obzira na konfekcijskli broj, na boju kože, jezik, sve smo mi žene. Nežne i jake u isto vreme. I bez nas svet ne može. I zato nas vole.

A ove redove piše žena koja je pored toga i: supruga, ćerka, sestra, tetka, ujna, inspektorka, arhtekta, dizajner, kolega, ortak, prijatelj...