Postoje ti neki trenuci na koje
zaboravimo ili ih možda samo potisnemo i o njima ne govorimo kako bismo ih
sačuvali za sebe. Možda je to sebično. Zato je ovodanašnji post, nakon
prelistanih par fotografija, nastao kao posledica želje da ipak podelim sa
svima uspomenu, a da svoje drugarice podsetim na jedno divno provedeno popodne.
Pre nešto više od dve godine
rekla sam ''Da'' Ivanu, sa kojim sam prethodno provela divnih 7 godina. Kako
sam čin venčanja na neki način predstavlja novo poglavlje
životne knjige, iako smo Ivan i ja proveli puno godina zajedno i znali da se
ništa bitno neće promeniti u našem odnosu, kao ni odnosu prema drugima, sama
pomisao na to da više nisi g-đica već g-đa, da nisi nečija devojka već supruga,
da ste sada ves dvoje porodica, probudila je u meni želju da se na neki način
'oprostim' od devojačkog života.
Nisam tip osobe koji voli da
lumpuje po klubovima i strašan sam cinik kada su u pitanju devojačke večeri,
posebno one uniformisane, te nisam želela ništa od toga. Više sam za neko
opušteno podnevno druženje u društvu dragih ljudi. Tako je i bilo.
Sve se odigralo jedne sunčane
majske subote kraj Save. Rekla sam da ne volim uniformisane zabave, ali smo
ipak odlučile da tog dana sve imamo nešto zajedničko – šešir. Bili su tu i
baloni kao znak da se nešto slavi, ali ništa više. Samo mi. Samo nas pet.
Družile se, čavrljale, smejale i pomalo fotkale.
Tog majskog popodneva sve je bilo
divno, ali život je čudan, sa nekim ljudima vas zbliži, a od nekih vas udalji.
Da sam tog majskog dana znala da ću se od jedne od njih ovoliko udaljiti,
verovatno bih neke stvari uradila drugačije. No, to su nam valjda sve životne
lekcije.
Zato i pišem ove redove, da vas
podsetim na to da ne tugujete kada vam se u životu dešavaju stvari koje vam
prolivaju suze, kada ljudi odlaze, jer svi su oni bili tu sa razlogom. Da bismo
nešto naučili. Možda neke druge, koji ostaju, više cenili.
Skoro mi je kuma poslala tekst o prijateljstvu. Obe se nismo složile sa navodima, ali me je isti
naveo na razmišljanje. Mislim da ljudi različito shvataju pojam
prijateljstva, te da bi ono opstalo, mišljenja sam da, ta shvatanja moraju do
nekle da se podudaraju. Ako ipak do toga ne dođe, pokušajte da razumete zašto,
možda vi niste u pravu.
Kako god bilo, ja sam naučila
lekciju i posle svega mogu da kažem samo: Devojke, puno vas volim i hvala vam
za divno majsko popodne. Hvala vama koje ste u mom životu više od decenije,
hvala i njoj koja više nije, hvala što si bila dobar deo njega i što si me
naučila mnogo tome, čak i samim odlaskom.
