(Ne)volem

Ovo je priča koji vrlo rado pričam, ali to nije priča o Boži zvanom Pub. Mada, oni imaju dosta toga zajeničkog. Jedni ih hvale, drugi žale, a treći... ali svi se slažu da danas nema takvih.

Mislim da Vam je jasno ko je glavni akter ove priče. Ali ovo nije priča ni o njemu. Ovo je priča o ljudima.

Jednom smo se čak i 'podžapali' zbog njega. Da, zbog Balaševića. A ja mu sada tražim da me vodi na koncert. Čuj! Pa i dalje ga zove 'panonski govnar', mada ne onako ostrašćeno kao tada, više u šali. I dalje ga ne voli. Mnogi ga ne vole. I imaju pravo na to. Svako ima pravo da voli i ne voli. Samo ne treba mrzeti. I baš me briga, ne mora nikada da ga zavoli. Oko toga više ne raspravljamo. Ja, recimo, ne volim Cecu. Mogla bih satima da obrazlažem zašto. Ali čemu? Bolje da vam pišem zašto volim Đoleta.

A volim ga zato što sam odrasla uz njega. Zato što mi je tata usadio ljubav prema lalama. Zato što je nemerljiv osećaj sreće dok sa njim šetamo ulicama Novog Sada, a on uzbuđeno objašnjava šta se gde nalazilo pre trideset godina, koja kafana se kako zvala, gde se izlazilo, a gde najbolje jelo i pilo. Živeo je tu, proveo svoje najbolje godine, zna ga kao svoj džep. Volim Đoleta zato što smo njegovu kasetu znali da prevrnemo i po 20 puta do mora i nazad. Zato što sam ga kao klinka slušala u Užičkoj hali i posle koncerta na svako zvono na vratima trčala da vidim da li je poštar doneo autogram koji mi je te večeri obećao 'jedan čika iz benda' (kom sam inače na poleđini karte napisala adresu). Nikad ga nisam dobila. Ali sam mu oprostila. I zato što sam za 12. rođendan od društva dobila kasetu tada najpopularnijeg benda, a ja otrčala da je zamenim za Đoletove Devedesete. Možda tada nisam potpuno razumela o čemu je u njima govorio, ali zbog njih moja sestra do danas ostade 'geda glupeda' (od milošte naravno). Zato se o Balaševiću u našoj (Ivanovoj i mojoj) kući više ne raspravlja.

Ali nije stvar u tome voleti ga ili ne, već razumeti ga. Oni koji ga ne razumeju nisu nikada istinski voleli, nikada se iz srca smejali. Nisu nikada obožavali i nikada patili. Nikada ostali sami samcijati. Oni ne vole tuđi uspeh. Oni osuđuju sve koji ne misle isto. Mrze različitosti i vole nasilje. I nije to zbog Balaševića, to je zbog njih. Jer oni su takvi. A takvi ne vole Balaševića.

Zato i pišem ove redove. Ne zbog Balaševića. Zbog toga što svakog dana gledam kako je takvih sve više i kako svakog dana kao društvo potanjamo sve dublje u moralnom okeanu.

A ja sam naučena da volim. Da se starijima obraćam sa Vi, da komšiji kažem 'dobar dan'. Da ne lažem i da ne mrzim. Ja sam odrasla uz Diznijeve bajke, uz Pepeljugu i Snežanu koje su me naučile da je ljubav pokretač svega. Mene su odgajile Mira, Vera i Nada i jedan supermen i njegova mama. A da život ipak nije bajka, e to me je naučio on. Iako ne voli Balaševića. Zato on nije jedan od ovih gore. I zato ga volim. I ne moramo da se slažemo oko svega, niti da volimo iste stvari, već samo da naučimo to da poštujemo.  

Belgrade roofs

''Beograd je opet ogrejalo sunce, jer niko drugi nije hteo'' kaže Duško Radović. Dobro jutro!

Još je lepše uz pogled na Beograd. Neko bi rekao haotičan. Meni nekako zanimljiv. Mogla bih da sedim pored prozora i posmatram ga satima. Često kažem da je džungla. Ali naša džungla, kroz koju smo naučili da se probijamo i da se u njoj snalazimo.

Imam tu mogućnost da ga posmatram sa visine. Vidim samo krovove. Deluje miran i tih, a ispod tih krovova krije život starice koja je pregrmela ratove, čije izborano lice ne može da sakrije ushićenje dok prolazi među tezgama Kalenić pijace. Čuje se graja do mog prozora. Osećam i miris tek ispržene kafe u obližnjoj pržionici. E ta pijaca je tek posebna priča. I zavređuje mnogo duži tekst, ali otom potom. Moram da priznam da najviše volim pogled na Hram Svetog Save. Ima nešto posebno u toj građevini. Ali da se vratim na krovove. Ispod tih krovova plače tek rođena beba, još nesvesna iskušenja koja je čekaju; petnaestogodišnjakinja stavlja maskaru i žuri u školu, jer (jelte) sada su osmaci najstariji u školi, maskara je dopuštena. Ispod tih krovova mnogi još spavaju, neki se tek bude, neki izleću iz svojih stanova jer kasne na posao, a neki se tek vraćaju. Možda i iz provoda. Jer ovaj grad je sve samo ne miran i tih. 

Između tih krovova trube automobili, šniraju trole. Počeo je čuveni jutarnji špic. Mada, ako mene pitate, u Beogradu je uvek špic. Dobro, sem par vikenda u avgustu. Svi negde žure. A i da krenu sat vremena ranije opet bi kasnili. Tako smo valjda sazdani.

Posmatram Beograd odozgo, nije fotogeničan, ma koliko vešto bio uslikan. Ali nije ni čudo, toliko puta je bio rušen i toliko puta iznova građen. I  svako novi ko ga je gradio ugradio je u njega nešto svoje. Zato danas ponosno, sve jedan do drugog, stoje krovovi iz 30-tih, 50-tih, 80-tih, dvehiljaditih. Neki su viši (uglavno oni noviji, posleratni), a neki niži. Crveni, beli, sivi. Neki su patinirali, neki potamneli od vremena. Neki su pretvoreni u prave male bašte, nečiji raj. Neki služe kao skriveno mesto za zaljubljene. Za žurke, ali i za sunčanje. A neke su videli samo oni koji su leteli nad Beogradom. Svaki drugačiji, a svi zajedno, ovako obasjani jutarnjim suncem kroz oblake... pa nekako šarmantni. Beogradski krovovi, iznad kojih je nebo visoko i promenljivo, ali uvek lepo.

Hello Autumn

Već neko vreme želim da se upustim u blogerske vode. Iako mi se dosta toga mota po glavi već danima nikako nisam uspevala da pronađem adekvatnu priču za prvi post. A onda sam nakon proteklog vikenda shvatila da je definitivno imam.

Ako biste me pitali koje mi je omiljeno godišnje doba rekla bih sva sem jeseni. Zapravo toliko grešim jer sunčani jesenji dan može da bude lepši od bilo kog letnjeg. 

Zalazak sunca koje se probija kroz već delom požutele krošnje i toplo predvečerje. Leto je još tu, ne da se. U dvorištu kotlić. Krčka se pasulj. Onaj pravi domaći, sa rebarcima. Miriše cela ulica. 

Dan je još lepši kada se u tom istom dvorištu, na obali Tamiša, oko kotlića, obasjana suncem koje više ne prži već fino greje skupi rodbina rasuta po belom svetu. Rodbina koja jednom godišnje dođe da obiđe imanje i koja se baš tog sunčanog prvog oktobarskog dana skupila.

Tako se te večeri, oko kotlića punog pasulja dvorište orilo. Toliko se smejalo i pevalo da su komšije garantovano mislile da se nešto slavi. A nije. Pričalo se o starim vremenima. O novim vremenima. O životu i porodicama. Dotako smo se i politike, ali bez toga danas ne može. ''Stranci'' su se smejali izrazu ''preperirati'' ali od alkohola, ispričalo se mnogo viceva i dogodovština iz mladosti. Podelili smo se na ''pivadžije'', ''vinadžije'' i ''rakijdžije'' i na kraju došli do zaključka da, suprotno pesmi koja kaže ''nije život jedna žena'', život jeste jedna žena. 

Jelo se i pilo se. Orilo se od smeha i starogradske mizike. A ništa se nije slavilo, samo se živelo.