Posle duže pauze evo me opet. Zašto nisam dugo pisala? Ne znam ni sama. Zapravo, pisala sam, ali nešto mi nije dozvoljavalo da to objavim. Verujem, zato što nije bilo dovoljno dobro.
Sigurno vam se nekada desilo da krenete nešto da zapisujete i olovka prestane da radi. E to vam univerzum govori da to što ste pisali i nije zapravo toliko važno i da vam verovatno nikada neće zatrebati. Tako mislim da ni svi postovi zapisani u mojoj svešćici nisu ni trebali da ugledaju svetlost dana. Bar ne još uvek.
Svakog dana slušam ljude koji su nezadovoljni svojim životima, svi iz različitih razloga. Jedni mnogo rade, drugi ne mogu da pronađu posao. Jedni jedva sastavljaju kraj s krajem dok druge muči gde bi danas mogli na ručak. Jedni imaju ljubavne probleme, drugi zdravstvene. Zapravo, svi imamo NEKE probleme. Veće ili manje. Ja moje velike kao kuća. I svi samo o njima pričamo, a zaboravimo na one koje smo prvazišli i ne primećujemo koliko smo jači posle njih postali.
A to je suština. Koliko si 'gore', toliko si 'dole'. A da bi bio dobar gore, moraš da naučiš kako je biti dole. Život je pun iskušenja i sve situacije kroz koje prolazimo su tu sa razlogom. Jer iz njih ćemo sigurno izvući neku pouku. Težak posao radimo da bismo postali ekspert i za par godina bili sjajan šef; ne možemo da nađemo aranžman za letovanje na željenoj destinaciji jer će za par dana izleteti last minute za hotel sa pet zvezdica na nekom drugom mestu, a baš u tom periodu na našoj željenoj destinaciji će tutnjati oluja; šef nas je zadržao na poslu nesvestan da ćemo mu kasnije biti zahvalni što smo izbegli neviđenu gužvu u saobraćaju.
Neki bi to nazvali 'kosmičkom pravdom'. Kako god ga zvali suština je ista - sve se u životu dešava sa razlogom i sve se u životu dešava baš onda kada treba.
Juče sam se smejala ko luda i najednom mi je kroz glavu prošla mamina čuvena rečenica 'Nemoj toliko da se smeješ, otplakaćeš'. Tog trenutka prestala sam da učestvujem u veoma neozbiljnoj konverzaciji koja se vodila i kroz glavu, na kratko, provrtela film unazad. Mama je toliko bila u pravu. Život je jedan veliki kantar i koliko staviš sa jedne strane, toliko mora da bude i sa druge. Zato moramo da naučimo da budemo srećni i onda kada doživimo poraz. Jer ne možemo celog života biti najbolji u svemu. Jednom će se sigurno pojaviti neko ko to nešto radi bolje od nas. I što pre to shvatimo, poraze ćemo podnositi lakše i iz njih izlaziti bolji i vredniji.
Kada odrastate u maloj sredini, kao ja, nije toliko teško biti prvi u vrsti, najbolji iz matematike, prvi na prijemnom, najbrži na krosu. Ali onda dođete među druge ljude, u veću sredinu, gde su deca viša, gde postoji genije koji zadatak iz matematike reši duplo brže od vas.
Ne znam kada sam to shvatila, ne znam ni da li sam u potpunosti prihvatila, ali da na taj način razmišljam naveli su me skorašnji događaji čijim ishodom, čik pogodite, malo je reći, nisam bila zadovoljna. Mislim da sam konačno, nakon ovih događaja, naučila da prihvatim neuspeh, da kažem ne i počela više da cenim sebe. I sada, sa ove tačke gledišta, mogu da kažem da sam srećna što sam bila poražena. Jer u stvari mislim da nisam uopšte. Mislim da sam mnogo više dobila. Dopustila sam sebi da uživam u životu i da dišem punim plućima. Ne moram više da se dokazujem jer znam šta sve mogu. I to što nisam uspela, sada shvatam da je dobro, jer nisam još uvek spremna za toliku odgovornost, imam još dosta toga da naučim, možda mi ne fali stručnog, ali životnog iskustva svakako, a do tada da uživam u životu.
Ne vuče svaki neuspeh na dole. Neki vas možda zavrti i gurne munjevito ka gore, ali u drugom pravcu.
Živele pobede, živeli i porazi ;)
P.S. Ja sam umesto pobede dobila putovanje, a vi?
No comments:
Post a Comment